Jesti sopstvenu hranu za pse

Kao što to kažu na engleskom. U poslednjih dva meseca iskusio sam sve izazove koje sam opisao u "Zašto dijete ne rade". I još po neki. I mnogo toga naučio.

Pre nešto manje od 10 nedelja, vraćali smo se sa kraćeg odmora, kad sam počeo da razmišljam o naredom, dužem odmoru koji nas je čekao ovog leta. Ha, pa to je za tačno 10 nedelja! Nije loše. A ne bi li bilo još bolje da oslabim 10 kila za to vreme? Ta misao me je pomalo uplašila, ali u isto vreme me je i uzbudila: wow, stvarno bi bilo kul. Svakako sam se umorio od strpljenja i sporog napretka (koji jako toplo preporučujem) i hteo sam da što pre probijem svoj prvi vazdušni zid: sa se spustim u dvocifrene težine.

Jedna od sledećih misli je bila o mom sopstvenom članku "Zašto dijete ne rade" - da se ne upuštam u nešto rizično?, pomislio sam. Jer kao što sam tamo pisao, ako radiš nešto privremeno i intenzivno, rizik je veliki da ćeš odustati od nagomilanog osećaja odricanja, i da ćeš se vratiti starom ponašanju koje te je dovolo do viška kilograma. Daj da se preračunam. U ovom trenutku gubim oko pola kile nedeljnjo, znači treba da spustim dnevni unos kalorija ("dnevni kredit" LINK) za 500. Hm, ako svaki dan odem peške do posla i nazad, to je 200, znači samo 300. To ne zvuči tako strašno. Osim toga, i ako se vratim starom ponašanju, to će biti OK, jer već 8 meseci lagano gubim težinu. Na kraju, mogu jednostavno da napravim eksperiment i da vidim šta će da bude. Znači, engine check, ready for take off.

Prve nedelje sam ustanovio da se težina jednostavno ne pomera. Prvih četiri dana - apsolutno ništa. Ok, znao sam da se to dešava posle perioda stagnacije (što se i desilo na odmoru - jednostavno sam jeo koliko mi je bilo volja i težina je naravno prestala da pada). Posle novogodišnjih praznika mi je trebalo čitave dve nedelje da težina krene na dole. Zapravo je to bila dobra vest, težina je ovog puta počela da pada već posle 4 dana.

Zatim sam otkrio da moj plan: "šetnja + 300 kalorija manje" ne daje one rezultate koje sam očekivao. Nisam gubio kilo nedeljno, nego oko 600-700 grama. Ajde da za trenutak pritisnemo dugme za pauzu na daljinskom ove priče. Da sam samo nastavio tim tempom, koji je bio veoma ugodan, za 10 nedelja bih skinuo 7 kila. Pošto sam po svaku cenu hteo da mi eksperiment uspe, počeo sam da ulažem mnogo veće napore. To se isplatilo na kratke staze — stvarno sam počeo da gubim kilo nedeljno, čak kilo i dvesta. Na žalost, taj tempo sam izdržao svega 5 nedelja. Kao rezultat, izgubio sam 5 kila (do kraja će biti 6), umesto 7.

Sledeće čemu me je eksperiment naučio je da hranom mnogo bolje mogu da kontrolišem brzinu gubljenja težine. Druge nedelje sam intezivirao fizičke aktivnosti — mislim da sam u toku te nedelje radio nešto (šetao, plivao, vozio bicikli) skoro 15 puta. Međutim, rezultat i dalje nije bio ono što sam očekivao. Tek kad sam naredne nedelje skresao hranu za dodatnih 400 kalorija, a vratio se umerenijem sportu, težina je počela da se spušta, ~1200gr nedeljno.

Ovo dodatno kresanje kalorija mi je ukazalo na snagu moje navike da jedem posle večere. To mi je od svega bilo najteže: da ne jedem ništa ostatak večeri. Sa jedne strane, to je dugogodišnja navika, ali glavni problem je to što je vezana za osećanja. Posle posla sam iscrpljen i ne baš u sjajnom raspoloženju. Pored toga, osećam na neki način potrebu da učinim nešto "za sebe", da se oslobodim obaveza, da prekršim pravila, da bih se osećao "živim". Naravno, ako preteram sa jelom osećam se tupim i opterećenim, i fizički i psihički — osećajem krivice. Vezivanje jela za emocije je nešto što se jako teško raskida. Zato je meni brojanje tako dobro — jer mi je omogućilo odložim suočavanje sa tom i drugim navikama: naviku da jedem više uveče prvi put sam pokušao da je promenim više od pola godine i 15 skinutih kila kasnije. Naviku nisam uspeo da promenim, ali sam je barem postao jako svestan, i čini mi se da sam napravio progres. I dalje mi je teško da stanem posle večere, ali ipak dosta lakše nego pre mog eksperimenta. Pored toga, često sam svestan da stvarno nisam više gladan i da "glad" dolazi od navike. No to je na žalost ne čini manje stvarnom.

Desila se još jedna stvar. Kako sam za pet nedelja izgubio pet kila, promena je došla brže nego ranije, i bila je mnogo primetnija, kako za mene, tako i za okolinu. Odjednom su mi sve pantalone definitivno postale prevelike, a neka od odeće iz mršavijih dana je počela da mi paše. Nakupovao sam se nove letnje garderobe u "normalnijim" brojevima. Ljudi su počeli da me hvale. To je sve bilo super, ali mi je u isto vreme dalo lažni osećaj uspeha. Da se razumemo, deo toga stvarno jeste bio stvaran, ja jesam uspeo, uspeo sam da izgubim čitavih 20 kila. I važno je da sebi daš nagradu za uspeh, ne uskraćuj se toga. Ali u isto vreme, to ne znači da si postigao kranji cilj. Što je definitivno slučaj i sa mnom. Još dug je put preda mnom.

No, da skratim, eksperiment je i uspeo i nije. Uspeo sam da postignem brzinu gubljenja od kile nedeljno (i više), ali nisam uspeo da to održim celih 10 nedelja. Bilo je suviše naporno. Takođe, kad sam prestao sa samo-maltretiranjem, nisam se vratio starom brojanju, iako sam bio ubeđen da je osam meseci prakse garancija za to. Očigledno sam bio počeo da se vraćam starom ponašanju koje me je i dovelo do viška kila. To je bilo delom i zato što sam postao preterano samouveren i opijen uspehom. Što kažu "da kucnem u drvo", izgleda mi da je najveća kriza prošla i da se polako vraćam starom dobrom sporom napretku, ali mislim da nisam imao tih osam meseci prakse, sva ova razmišljanja, čitanja i pisanja, pitanje je. Ne bi mi bilo prvi put da se vratim na staru težinu i još malo više. S druge strane, eksperiment me je mnogo čemu naučio. Naučio sam da sportom stvarno troši manje, ali sam zato nabio malo kondicije, i stvarno počeo da uživam u sportu. Iskusio sam blagoslov i kletvu pohvala i ostalih nagrada koje dolaze od uspeha. Otkrio sam i počeo da napadam neke od svojih ukorenjenih loših navika.

Putovanje se nastavlja.